7. И 8. БРАНКО МИЉКОВИЋ "ВАТРА И НИШТА"
https://hr.wikipedia.org/wiki/Branko_Miljkovi%C4%87
О писцу:
- 1934 – 1961.
- иако је умро са само 27 година постао је најизразитији
пјесник своје генерације.
- Надахнуо и обогатио српску поезију новим темама и
новим изразом
- Таленат гради на поезији: Л.Костића, В.П.Диса,
Т.Ујевића, М.Настасијевића, О.Давича, М.Павловића, В.Попе, Рембоа, Малармеа,
Мајаковског и Блока.
- Средишње теме: СМРТ, ПОЕЗИЈА
- Симболи: ватра, пепео, вода, земља, цвијет, ништавило,
камен, простор, празнина...
Дјела:
-
1957. Узалуд је будим
-
1959. Смрћу против смрти
-
1960. Порекло наде
-
1961. Ватра и ништа
-
1961. Крв која светли
Збирка „Ватра
и ништа“:
-
Разноврсност мотива
-
Инспирација:
·
фреске „Ариљски анђео“
·
народне пјесме „Гојковица“,
„Болани Дојчин“
·
народна вјеровања „Додоле“
-
Доминантан мотив:
·
ВАТРА (5 у наслову): Похвала ватри, Будућност ватре,
Прошлост ватре, Земља и ватра, Црна ватра
·
ПЈЕСМА: Свест о песми, Паралелна песма, Весела песма,
Поезију ће сви писати, Балада о Охридским трубадурима
Одјељење је подијељено у три групе, према редовима у којима сједе. Сваки
ред анализира једну пјесму.
1.
БАЛАДА О
ОХРИДСКИМ ТРУБАДУРИМА
Основни мотив: ПЈЕСМА И ПЈЕВАЊЕ, СТВАРАЛАШТВО,
ПЈЕСНИК
Пјесма има 4 пјесничке дионице: 3 дециме,
четврта је квинта.
Све дионице обједињује рефрен Исто је певати и
умирати.
Овдје долази до помирења двије противрјечности:
са једне стране је рођење, постојање и стварање, а са друге ништавило.
У пјесми се јављају асоцијације на грчку
митологију и митологију других народа.
У првој строфи обраћа се египатском Фениксу
(Птицо, довешћу те до речи).
Друга асоцијација је на Прометеја. И у трећој
строфи пјева о промртејству.
Овом пјесмом Миљковић говори о снази поезије, о
снази истине и ријечи која једина може да надјача смрт.
Пјесма је као ватра- животодавна, али опасна. Она је човјеку
потребна, она даје живот, она потире смрт.
Ријеч је човјеков опстанак.
2.
ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ
ПИСАТИ
Основни мотив: ПОЕЗИЈА, ПЈЕСНИК, ЧОВЈЕК,
СЛОБОДА
Мисија пјесме је у томе да глас који казује
пјесму треба да испуни бескрајну празнину.
У овој пјесми постоје два временска плана:
једно је садашње, пјесниково, наше, а друго је будуће, вријеме из пјесниковог
визионарског сна.
Садашњост је отуђеност и болест.
На крају пјесме је питање и сумња.
Миљковић овдје говори о књижевној критици свог времена
која затупа јасност и гласност као највишу вриједност поезије.