ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ

- реформатор језика и правописа и лексикограф

- сакупљач народних умотворина

- књижевни критичар

- историограф

- биограф

Кратка биографија писца:

-        1787. Тршић – 1864. Беч

-        Научио је да пише захваљујући рођаку Јевти Савићу

-        Даље школовање наставља у Лозници, манастиру Троноши, Тршићу

-        Похађа Српску класичну гимназију у Сремским Карловцима, учио је славјанску и њемачку граматику, латински, аритметику и катихизис

-        Научио је славеносербски језик који су писали писци крајем 18. и почетком 19. вијека

-        Сусрео се са дјелима Орфелина, Рајића и Доситеја

-        Одлази у Петрињу

-        1807. Враћа се у устаничку Србију: најприје је писар код Јакова Ненадовића, а онда писар Правитељствујушћег савјета и ђак Велике школе у Београду

-        1809. Његово школовање прекида болест

-        У Пешти се упознаје са Луком Миловановим и Савом Мркаљем

-        1813. Долази у Беч

-        Реформатор је језика и правописа, сакупљач народних умотворина, књижевник, критичар, историограф и биограф

       Рад Вука Стефановића Караџића на реформи језика и лексикографски рад:

-        Познанство са Јернејем Копитаром

     РЕФОРМА ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА

-        1814. ПИСМЕНИЦА СЕРБСКОГА ЈЕЗИКА ПО ГОВОРУ ПРОСТОГА НАРОДА НАПИСАНА

-        1818.СРПСКИ РЈЕЧНИК 1

-        1852. СРПСКИ РЈЕЧНИК 2

-        1824,1847. ПРЕВОД НОВОГ ЗАВЈЕТА

       "Писменица сербскога језика по говору простог народа написана"

-        Вук и Лука Милованов

-         Модел по коме је Вук радио: Мразовићева граматика, реформа Саве Мркаља

-        Народни говор као основа књижевног језика

-        Фонетско начело: Пиши као што говориш, читај као што је написано!

-        29 слова

-        Избачено ь ъ ы ѣ

-        Недостају: Џ, Ф, Х

-        Ј = ї

 „Српски рјечник“

-          Увео Ј и Ђ

-       - 30 слова

-        - преко 26 000 ријечи

-        Лексика: ратарско- сточарска, занатско-војничка, 

пс    психолошки појмови, стајаће ријечи

-        Јернеј Копитар: преводи на њемачки и латински

-        Три нарјечја: херцеговачко, ресавско и сремско

      - глас Х је вратио у српски језик када је 1836. штампао Српске народне пословице

       - све до 1839. Вук је писао ђеца, ђевојка, ћерати (са јекавским јотовањем), а тек послије уводи правило по коме се дј и тј не јотује. 

Истраживачки задаци за анализу Предговора првог издања Српског рјечника:

1.     Које проблеме анализира Вук у својој расправи о језику?

2.     Какав је Вуков план излагања?

3.     Какво је стање у српском језику затекао Вук?

4.     Који су узроци таквог стања?

5.     Која три језика постоје?За који се залаже Вук?

6.     С којим циљем је написао Писменицу и Српски рјечник?

      Вук у Предговору анализира и износи језичке проблеме и принципе своје реформе језика и правописа. 

       Вук проблеме језика износи врло систематично: указује на стању у језику и износи узроке, указује на однос учених људи према језику, образлаже своје мотиве за овај мукотрпан посао.

     Вук указује на тешко стање језика код српског народа јер не постоји уџбеник који би довео до уједначеног начина кориштења српског језика. Због тока настаје шароликост у језику која је равна неписмености.

     Први узрок је непостојање буквара и граматике српског језика. Школовање наших писаца у страним европским центрима гдје заборављају свој језик и пишући га користе њемачку или латинску граматику. Други узрок је то што су у употреби код Срба двајезика: славеносербски и народни који се чак мијешају у један сасвим трећи језик. Правила не постоје нити постоји нека тенденција уједначавања правила код писаца. 

     Вук сам истиче да је Писменицу "написао и издао на свијет" из чисте љубави према српском језику.

      САКУПЉАЊЕ НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

1814. МАЛА ПРОСТОНАРОДНА СЛАВЕНОСЕРБСКА ПЈЕСНАРИЦА

- 100 лирских

- 8 епских

- биљежио у Бечу по сјећању на причање рођаке Савке   - Јаков Грим пише о овој збирци

 

1815. НАРОДНА СРБСКА ПЈЕСНАРТИЦА

- Биљежио у Срему

- лирске од дјевојака и жена

- епске од Тешана Подруговића, Филипа Вишњића и слијепе Степаније

 

НАРОДНЕ СРПСКЕ ПЈЕСМЕ

-Старац Милија, старац Рашко, Стојан Хајдук, сљепица из Гргуреваца

I  1824. Лирске----Беч                               III 1823.  Јуначке позније------Беч

II 1823. епске-----Беч                                IV  1833. Различне јуначке---Лајпциг

 

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ

 

I  1841.Различне женске                         III  1846.   Пјесме јуначке средњих              

 II 1845.Пјесме јун. најстарије              IV  1862.   Пјесме јуначке новијих времена

Беч

 

1836.  НАРОДНЕ СРПСКЕ ПОСЛОВИЦЕ И ДРУГЕ РАЗЛИЧНЕ КАО И ОНЕ У ОБИЧАЈ УЗЕТЕ РИЈЕЧИ

1849. СРПСКЕ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ

1853. СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ

Истраживачки задаци:

Издвојите све проблеме о којима Вук расправља у овом тексту?

Како је Вук подијелио све наше пјесме и како је образложио своју подјел

За које крајеве су карактеристичне епске, а за које лирске пјесме?

Шта Вук каже о постанку јуначких пјесама?

Како се они односе према ауторству?

Како Вук тумачи процес преношења?

Које вриједности посједује Вуков пјевач Тешан Подруговић?

Ко су преносиоци народних пјесама?Шта сазнајемо о старости народних пјесама?