ЕПИКА

Епика (од грчке ријечи која значи ријеч, говор, прича).

 Особености епике: приповиједање о догађајима, дистанца и објективност, епска ширина (дигресије, епизоде).

 Елементи структуре епског дела: грађа, тема, приповиједач, фабула (узрочно-посљедичне везе), сиже, композиција, ликови (мотивација), статички и динамички мотиви, начини казивања

Тема – предмет којим се бави неко књижевно дјело, оно што чини његову основу, они дијелови у којима се описује један предмет, једна ситуација, један лик

1. ДИНАМИЧКИ: покрећу радњу напријед смјењујући једну акцију другом

2. СТАТИЧКИ: само сликају неку ситуацију

Мотив- најмањи дио књижевног дјела који задржава неко самостално значење у оквиру дјела.

Мотивација– начин образлагања поступака ликова и увођења нових мотива у епским и драмским делима.

 Лик- носилац радње у књижевном делу.

-        Личност која сачињава скуп извјесних мисаоних, осјећајних и моралних својстава која се испољавају:

§ Физички изглед - портрет

§  Говор                                                                карактеризација

§  Однос према другим ликовима

§  Реаговање

-        Карактер подразумијева одређене индивидуалне, моралне и психолошке особине неког лика

-        Може бити:

§  Главни – јунак или херој

§  Споредни

-        Тип означава репрезентативне црте ликова одређене групе људи, друштвеног слоја или епохе.

 Карактер: скуп интелектуалних, моралних и психичких својстава

Карактеризација подразумева специфичне стваралачке поступке који се примењују при приказивању лика. Указати на врсте карактеризације ликова: директну, индиректну и метафоричку.

Фабула – прича, догађаји у дЈелу испричани хронолошки и узрочно-

-последично. То је цјелокупан збир догађаја узрочно-посљедично повезаних у времену у којем нам писац предочава радњу

 Сиже– редослед догађаја и мотива у конкретном делу. То је приказ фабуле књижевног дјела, организована на умјетнички начин

Композиција (етапе епске радње):

v Увод/експозиција

v Заплет

v Кулминација/врхунац

v Перипетија/обрт

v Расплет

 Облици(начини) изражавања у епском дјелу:

-        нарација (приповедање),

-        дескрипција (описивање),

-        дијалог,

-        монолог, унутрашњи монолог...

Идеја – мисао водиља, основна мисао, мисаоно утемељење књижевног дјела

ЕПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ
УМЈЕТНИЧКА КЊИЖЕВНОСТ		НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ
ПОЕЗИЈА	ПРОЗА	ПОЕЗИЈА		ПРОЗА
- еп/спјев -епопеја	- новела - приповијетка - роман	-епска пјесма   1.ПРЕМА ТЕМАМА И ЈУНАЦИМА –ЦИКЛУСИ Неисторијске Преткосовске Косовске Покосовске Циклус пјесама о Марку Краљевићу Хајдучки и ускочки Циклус пјесама о ослобођењу Србије и Црне Горе 2.ПРЕМА СТАРИНИ  Најстаријих времена Средњих времена Новијих времена 3.ПРЕМА ДУЖИНИ СТИХА Дугог стиха /бугарштице Кратког стиха /десетерачке		- бајке - басне - приче о животињама - легенде - шаљиве приче - новеле -приповијетке
				КРАЋЕ НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ - загонетке -пословице - питалице - брзалице - бројалице
ПРЕЛАЗНЕ КЊИЖЕВНО-НАУЧНЕ ВРСТЕ
- биографија - аутобиографија - дневник - мемоари - есеј - репортажа - путопис