АРТУР РЕМБО "САМОГЛАСНИЦИ"

Преузето са: https://sh.wikipedia.org/wiki/Arthur_Rimbaud

Артур Рембо рођен је 20. октобра 1854. године у Шарлевилу, градићу на сјеверу Француске. Растао је у породици без оца, под туторством престроге и неосјетљиве мајке. Од најранијих школских дана показао је изузетну даровитост добијајући награде из књижевности и превођења и пишући, са великом виртуозношћу, пјесме на латинском језику. Са петнаест година добио је прву награду на конкурсу за састав написан на латинском. Тим поводом директор школе је рекао: "У глави овог дјетета не настаје ништа банално. Он ће бити геније или Зла или Добра."

Пјесник, по мишљењу Рембоа, мора да упозна све облике љубави, патње, лудила, да истражује самог себе, да постане више него ико велики болесник, велики злочинац, велики проклетник и врховни Учењак како би на крају стигао до незнаног. То је истовремено и његов животни и пјеснички програм. Због потребе да досегне неки други свијет далеко од скучене средине Шарлевила покушава да побјегне у Париз. На позив Пола Верлена, тада најистакнутијег пјесника у Паризу, 1871. године Рембо улази у париски пјеснички круг, али без икаквих литерарних амбиција у професионалном смислу. Његов распусни живот са Верленом, отргнутим од жене и породице, завшава се драматично. Верлен је пуцао у Рембоа и лакше га је ранио када је овај ријешио да га напусти и том приликом завршио у затвору. Рембо се враћа у родитељску кућу уз горко осјећање пораза. Пише књигу пјесама у прози Боравак у паклу (1873), своју духовну биографију, неку врсту извештаја о проживљеној кризи и неуспеху, отрежњењу.

Његов будући скитнички живот протећи ће у знаку потпуне духовне усамљености, а његови поетски записи које ће биљежити прије него што као пјесник коначно не заћути биће први поетски текстови у историји поезије без намјере да се њима оствари било каква комуникација. Прозне пјесме Илуминације (1874) настају на граници тишине и сматрају се врхунцем Рембоовог поетског дјела, најснажнијим извором онога што данас зовемо модерним поетским изразом.

У двадесет првој години престаје да пише и наставља живот као скитничар, трговац, кријумчар оружја и истраживач егзотичних крајева.

Из Африке се враћа у Француску 1891. године због тумора на нози и умире 10. новембра, после ампутације ноге.

Први утисак након читања Рембоове пјесме "Самогласници"  је  да нам је веома необично то како се наведени самогласници доводе у везу са одређеним бојама и чулним искуствима. Многи критичари су сматрали да је Рембоу инспирација за ову пјесму надошла док је читао дјечији буквар, а да су слова у њему била обојена овим бојама.

 

Питамо се зашто су самогласници дочарани баш овим бојама. 

Самогласник А – симболизује таму, мрак и смрад и везује се за ЦРНО.

Самогласник Е – симболизује сњегове и цвјетове зове, па се везује за БИЈЕЛО.

Самогласник У – симболички представља тајну рођења, као и младост и због тога се везује за ЗЕЛЕНО.

Самогласник И – симболизује страст, усне које љубе и због тога се везује за РУЈНО, исте боје је као и вино.

Самогласник О – симболички представља буку и мир истовремено и због тога је ПЛАВ.

Први дистих повезује сваки самогласник са одређеном бојом коју симболизује. Самогласници у лирском субјекту изазивају једно апсурдно надахнуће, јер свако слово евоцира одређену боју. Разбијање целине на гомилу различитих и на први поглед неспојивих мотива сугерише разбијање норми које су владале у песништву.

 Рембоу боје не служе за дефинисање изгледа предмета, оне буде низ различитих асоцијација чиме се разбија шематизовано виђење свијета.

 Боја је средство асоцијативног везивања најразличитијих мотива који се спајају у човековом животу.

 А је почетно слово алфабета (алфа) и оно би могло представљати црнило свијета пре његовог стварања, мрак који је владао на земљи. О је последње слово алфабета (омега) и симболизује крај свијета, као и понављање свега у природи, сваке врсте односа. Од алфа до омега – од апсолутног почетка до апсолутног краја ‒ ова пјесма се може тумачити на више начина.

 Пјесма не пјева о религиозном надахнућу. Они делови који говоре о настанку и крају свијета симболички представљају однос мушкарца и жене. Мотиви невиности, љепоте, крви, махнитости, бијеса и кајања типски су мотиви једног емотивног и љубавног односа. Кроз све ово мора проћи партнерски однос сваког човека и сваке жене на овом свету. Самогласници су еротска песма, у којој пет боја означавају пет главних дијелова женског тела.

 Слово У представља све оно што карактерише неки однос који је на врхунцу. Заправо, самогласник У је најпровокативнији, највише изазива тјелесни нагон ка женском телу.

Посљедњи стих ,,О Омега, Њеног Ока модри зрак је” открива да се сва љепота жене заправо не крије у њеном тијелу, већ у њеним очима. Поглед је нешто што увијек зрачи, као модри зрак, нешто се никада не мијења, што никада не пропада и што никада не нестаје.

 Сонет је најсавршенији, али и најтрадиционалнији пјеснички облик и њиме је Рембо желио да манифестује нове и модерне теме које покрећу симболистички пјесници. Сонет се у потпуности заснива на синестезији, преклапању чулних утисака. Бјелина слова Е претаче се у оштри, крвави траг слова И, „кикот усне лепе”. Све ово наговештава да су боје, мириси и звукови у природи у међусобном сагласју. Тиме се види да је Рембо на трагу Бодлерових универзалних аналогија.  

"ОФЕЛИЈА"

Преузето: https://futurizambanjaluka.wordpress.com/2020/03/10/lijepa-mrtva-ofelijaaffaffiliateid/

Мотив пјесме "Офелија" је позајмљен мотив из већ постојећег књижевног дјела. а такав текст настао према неком другом тексту зове се  метатекст. Текст који служи као инспирација за настанак другог текста зове се прототекст и подтекст. Лик Офелије који је код Рембоа прерастао у симбол  је лик из Шекспировог Хамлета. 

   Пјеснички облик у којем је ова пјесма написана зове се триптих. У три неједнаке тематске дионице треба уочити у првом делу, од 4 катрена, мисаону сугестију и суморну визију живота, као и приказ Тужне Офелије, сабласти бијеле. Од Шекспирове трагедије је прошло четири вијека, а Офелија живи свој други, вјечни живот, у стопљености са природом и у пишчевом дјелу. Над трагичном људском судбином, природа није равнодушна; она саосјећа, прихвата човјека, његово биће, које је дио ње. 

Други део, испеван такође у 4 катрена, разоткрива Офелију као водећи симбол. У директном обраћању Офелији, уз додатне сликовите приказе њеног тананог  бића, чисте душе, разоткрива се њен судар са реалним, спољним свијетом, који ломи њено осетљиво биће и одводи је у смрт. У посљедњем катрену су издвојене три ријечи, исписане великим словом, изречене у екскламацији. 

У трећем дијелу, у једном катрену, садржана је поента Рембоове пјесме: Онај који има те сусрете ноћне са Офелијом, бијелим крином, јесте сâм песник, који се разоткрива као визионар и мистик који види изнад граница датих човеку (мотив hibrisa). Пјесник одгонета симболе и открива истину света.