НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

 

Народна књижевност је вид умјетности ријечи који се преноси усменим путем. Настала је веома рано.

Први помени о народној књижевности Јужних Словена потичу од византијских хроничара из VI и VII века.

Процват доживљава од XV до XIX века.

Из најранијег периода стварања, усмену књижевност карактеришу:

1. синкретизам - јавља се у споју са другим врстама умјетности (јевање уз гусле, игра у колу, ритуална игра);

2. анимизам - вјеровање примитивних народа да сва жива бића, као и ствари, имају душу (у бајкама, баснама и коледарским обредним песмама);

3. магијски начин мишљења - бића и ствари имају натприродне моћи (човјек разумије говор животиња);

4. Аутор је непознат: он исказује лични доживљај свијета, али и колективни дух, искуства заједнице, њена сазнања и духовне особености.

6. Преносе се усмено, с кољена на кољено.

7. Варијантност: Преношењем и понављањем та дјела се мијењају. Преносиоци уносе у дјело своја лична искуства, обиљежја времена и заједнице којој припадају. Тако настају варијанте.

8. Устаљене форме:, тзв. устаљена изражајна средства и формуле. Промјенама су мање подложни краћи облици (пословице и загонетке) и пјесме устаљене мелодије и ритма, за разлику од бајки, новела, прича и епских песама.

Најстарији записи:

Петар Хекторовић, Андрија Качић Миошић, Алберто Фортис, Валтазар Богишић, Ерлангенски рукопис,

Вук Караџић: 

Мала простонародна славеносербска пјеснарица (1814), 

Народна српска пјеснарица (1815), 

Српске народне пјесме I-IV (Лајпциг, 1823-1833), 

Народне српске пјесме I-IV (Беч, 1841-1862), 

Српске народне приповјетке (1821, 1853), 

Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи (1836).

ЕРЛАНГЕНСКИ РУКОПИС: најстарија сачувана збирка српско-хрватске народне књижевности. Садржи 217 пјесама. Рукопис је пронађен међу рукописима Универзитетске библиотеке у Ерлангену 1913. Њемачки слависта Герхард Геземан изучавао је овај рукопис и написао предговор првом штампаном издању 1925. у Сремским Карловцима.

НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ

Пошто су већину лирских пјесама пјевале жене, Вук их је називао „женским“песмама. Пјесма је била омиљени вид забаве у нашем народу, па су тако настајале различите врсте пјесама које су одговарале различитим приликама. Наш народ се уз пјесму и  плакао, уз пјесму се веселио, уз пјесму је обављао послове на њиви, уз пјесму се успављивао, уз пјесму је прослављао празнике, пјесмом је покушавао да умилостиви природу око себе.

 

НАРОДНЕ ЕПСКЕ ПЈЕСМЕ

„мушке“

Народне епске песме чувају сјећања на најзначајније догађаје и јунаке из наше историје. Међутим, у песмама се некада појављују и јунаци који нису историјски, који су измишљени. Често се и преувеличавају способности и врлине историјских јунака, да би се истакло њихово херојство, јер су они кроз вијекове српском народу уливали наду у ослобођење, правду и побједу. 

Припадају епици, јер у њима доминира прича, догађај, веома су динамичне и могу се лако препричати.

Наше народне пјесме забиљежио је (записао) Вук Стефановић Караџић средином 19. века (он није њихов аутор, само их је записао од различитих певача!).

ЕПСКО-ЛИРСКЕ ПЈЕСМЕ

Епско-лирске песме опјевају неки догађај са много осјећања. Вук Караџић их је назвао пјесме на међи , наводећи да се у њима преплићу наративност и осјећајност. Преовладава драмски тон. Народне епско-лирске песме дијеле се на: баладе и романсе.