БАСНА
Погледајте презентацију:
https://prezi.com/nxtxxhsefrpt/presentation/
Басна (лат. apologus) је кратка прича у прози или стиховима у којој главну улогу имају животиње (понекад биљке и неживе ствари), приказане са људским особинама; говором, карактерним особинама, склоностима, тежњама и сл, тако да се алегорички цртају односи међу људима, изругују људске слабости и мане и дају моралне поуке.
Чине дио фолклора и садрже анималистички поглед на
свијет. Неизоставна је употреба персонификације, појава живе и неживе природе,
поистовјећивања човјека са природом и животињама. Њена основна сврха је да
садрже поуку. Сви ликови у баснама који се понашају лоше и завршавају лоше, а
они који се понашају добро бивају награђени. У античко доба, као
творац басни наводи се Езоп (6. вијек п.н.е.). Најстарија
биљешка о њему је она коју је писао Херодот. Историјски
подаци не говоре ништа о Езоповом поријеклу, као ни о његовој младости и
породици. Сматра се да јесте био роб, а о самом животу Езопа створена је легенда. У њој је
представљен као кржљав и гурав човек, али веома интелектуалан, чак мудрији од филозофија тог доба.
Такође, представљен је као довитљив човек из народа који је бранилац
потлачених. Своје басне је причао прозним начином. Животиње у његовој
басни су представници различитих сталежа тадашњег
друштва, али и типова људи; на пример рода је представљала побожне људе, жаба
хвалисавце, а лав тиране. У Атини, басне су
биле веома добро прихваћене јер су биле применљиве како у школи због свог едукативног карактера,
тако и у политичком животу.
Дакле, причане су и тумачене у школама, састанцима и на позорници. Због
потврђеног едукативног значаја у школама, басне су
прихватиле и друге земље.
У римској књижевности басна се
појављивала најприје појединачно, да би Федар из Пијерије први објавио
си стематизовану збирку на латинском језику. Пред крај старог вијека су имале велику популарност, а
у доба Византије су биле
веома значајно средство за образовање и васпитање, како у
школи, тако и у кући. У школама су уз басне изучаване граматика и реторика.
У Њемачкој се басне
појављују крајем 16. вијека када их је преводио Шанховел.Мартин Лутер је такође
превео неколико Езопових басни 1530. године. У Француској, басне је
преводио, али и писао Ла Фонтен у 17. вијеку. У својим
баснама Ла Фонтен исмијава како аристократију, тако и буржоазију. Сматра се
да је својим баснама вјерније осликао друштвене прилике у Француској тог доба
него већина његових савременика. Ипак, краљ Луј XIV остао је
хладан према његовом раду. На Ла Фонтена се угледао Иван Андрејевич Крилов у Русији и кроз своје
басне дао је сатирично виђење
прилика у тој земљи.
У Србију је басна допрла
или директно преко Хелена, јер су у 18. вијеку по већим мјестима
постојале грчке школе, или преко других народа. Басне је познавао и Доситеј Обрадовић који их је
између
осталог, читао у манастиру Хопово у оквиру
рукописног зборника јеромонаха Спиридона Јовановића.
Доситеј Обрадовић „Пас и његова сенка“
Носио пас парче меса. Пролазећи поред ријеке, спазио је у води своју сјенку. Помислио је да је у води неки други пас. Учини му се да је у устима оног другог пса веће парче меса, па скочи да му га отме. При том испусти свој комад, те му га вода однесе.
Послије тога пас се чудио како у исти мах нестадоше оба комада меса.
