НАРОДНА ЕПСКО-ЛИРСКА ПЈЕСМА
"ХАСАНАГИНИЦА"
Задаци за анализу:
1. Када је ова пјесма настала? Када и гдје је први пут објављена?
2. Ко је све и на које језике превео "Хасанагиницу"?
3. Која је историјска позадина ове пјесме? Који ликови у њој су стварно постојали?
Покушај да објасниш норме које су владале у том патријархалном свијету? Какав је био положај жене у то вријеме? Шта су биле њене обавезе и шта се од ње очекивало?
4. Шта је тема ове баладе?
5. Образложи композицију пјесме?
6. Зашто Хасан-ага доноси тако драстичну одлуку? Чиме је мотивисан? Шта закључујете о његовом односу према жени? Да ли он Хасанагиницу воли? Образложите своје закључке?
7. Опишите лик Хасанагинице? Шта у пјесми сазнајемо о њеном поријеклу и статусу у друштву?Које особине њу красе? Какав је њен однос према мужу и брату, а какав према дјеци! Издвоји стихове који то потврђују!
8. Како тумачиш реакцију и ријечи Хасан-аге када се Хасанагиница поздравља са дјецом?
Чиме је мотивисано такво његово понашање?
9. Како тумачите посљедње стихове пјесме и судбину Хасанагинице?
10. Шта је узрок неспоразума међу супружницима?
11. Шта је БАЛАДА?
Хасанагиница
Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранам' боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору бјелому,
ни у двору, ни у роду мому“.
Кад кадуна рјечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв'је ћере дјевојке:
„Врати нем се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже“.
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
„Да, мој брате, велике срамоте,
гдје ме шаље од петоро дјеце!“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
и вади јој књигу опрошћења,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
и дв'је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком
одјелит се никако не могла;
већ је братац под руке узео
и једва је с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијелому.
У роду је мало врјеме стала,
мало врјеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје“.
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак бјеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те лјепо поздрављаше,
а у књизи лјепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове,
и кад пођеш њеном бјелу двору,
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора,
да не види сиротице своје“.
Кад кадији бјела књига дође,
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
двје је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исхођаху,
тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо“.
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје“.
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху од пољане,
а малому у бешици синку,
њему шаље у бошци хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
„Ход'те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“.
Кад то чула хасанагиница,
б‘јелим лицем у земљу уд'рила,
успут се је с душом раставила
од жалости гледајућ' сироте.
