6. АЛЕКСА ШАНТИЋ "ВЕЧЕ НА ШКОЉУ"

Пјесма „Вече на шкољу“ објављена је у збирци „Пјесме“ 1908. године и сматра се највишим дометом Шантићевог пјесничког стваралаштва. У њој је постигнут савршен  склад  форме и садржаја, звучања и значења, мелодије и атмосфере која се њоме постиже. 

Склад звучања и значења у овој пјесми у читаоцу боди снажан доживљај и потребу да трага за дубљим значењима. 

Слика живота у овој пјесми је једноставна, са савим мало детаља, али тај визуелни слој отвара читав низ значењских слојева и асоциујација. 

?Размотрите најзначајније моменте из пјесникове биографије!

?Изнесите своје утиске о пјесми! У какво вас расположење уводи атмосфера у пјесми?

?Уочите основне мотиве у пјесми!

?Како су ти мотиви распоређени у структури пјесме?

?Којим пјесничким сликама је дочаран мотив природе?

?Како пјесник дочарава мотив човјека?

?На који начин пјесник гради однос човјека и бога?

?Шта је идеја ове пјесме?

?Анализирајте стилске одлике пјесме! Какав је ритам пјесме, које стихове пјесник користи?

?Испитајте експресивност језика у пјесми? Пронађите асонанцу, алитерацију и синегдоху и образложите њихово значење за смисао пјесме!

 

Пејсаж који пјесма дочарава доноси у душу читаоца сјетно и меланхолично расположење.

 

У пјесми су доминантна 3 мотива: ПРИРОДА, ЧОВЈЕК и БОГ, с тим што се мотив природе јавља и у посљедњој строфи сугеришући заокруженост цјелине и пружа значење понављања свега што се човјеку у животу дешава. Овом прстенастом композицијом сугеришу се значења: живот је стално кружење, човјек не може очекивати ништа ново ни другачије о тога да је живот стално кружење кроз патњу и борбу. Све се на крају слије у једно-у смрт. 

МОТИВ ПРИРОДЕ

Мотив човјека и Бога уоквирени су мотивом природе који се јавља на почетку и на крају пјесме. Сиромаштво, безнађе и тишина присутни су на сва три мотивска поља и чине један усклађен идејни свијет пјесме.

Визуелне слике: слика малог острва, окруженог мирном морском пучином док сунце полако залази за црне хриди. Слика је врло обеспокојавајућа, сугерише монотонију и тугу.

Звучне слике: Звучање је у пјесми више сугерисано употребом гласова и ријечи који изазивају у читаоцу осјећање пролазности, неспокоја и монотоније.

Тактилне слике: мрак који пада на крајолик доноси свјежину. Прохладни пада мрак.

МОТИВ ЧОВЈЕКА

Визуелне слике: Пјесник се усредсређује на слику човјека, односно људи. У вечерњој атмосфери свог сиромашног острва људи моле, убоги су и беспомоћни. Једини спас виде у молитви.

Мотив природе је у складу са мотивом човјека. Обесхрабрујућа и злослутна природа само се преносе на тугом, сиромаштвом и безнађем испуњеног човјека.   Ефектност стилске фигуре употребљене у првом стиху је потпуна (Клече костури сури). Употребом синегдохе пјесник је акценат ставио на једино што је од тих људи преостало и што их још увек чини човјечним.

Аудитивне слике: јеца звоно, дршће звук, уздах туге дуге

МОТИВ БОГА:

Човјеку је преостала само једна нада, да се моли Богу, али молитва, бар наизглед остаје неуслишена. Разлози неоглашавања Бога могу бити различити и можемо их схватити у складу са сопственим размишљањима о тој теми.

Има ли права човјек да иште (тражи)  било шта од Бога, ако је на његов месијански подухват узвратио распећем месије? Зар је онда чудо што бог ћути?

Визуелне слике:

Слика је као и претходне сиромашна детаљима. Ту су људи који клече пред божијим ликом.

Аудитивне слике: ћути

ИДЕЈА:

Узалуд  човек упире поглед у небо и тражи неки виши и дубљи смисао; једино што заиста има је то кратко вријеме које живи до смрти. Из свега овога проистиче песимистичка порука: Нема наде за човека.

СТИЛСКЕ ОДЛИКЕ

Композиција  песме је савршена.  Цела песма грађена је на принципу симетрије: симетрије строфа,  стихова, риме. Чине је четири секстине (строфе од по шест стихова) и свака има исту,  симетричну структуру – број слогова у стиховима се понавља  успостављајући савршену равнотежу:    5-2-6  /  5-2-6.  У свим строфама се на исти начин  смењују парна и обгрљена рима: aa b cc b.  На овај начин створен је идеалан формални оквир за постизање унутрашње  хармоније (на звуковном и знаковном плану).

 

ЕКСПРЕСИВНОСТ ЈЕЗИКА:

 Пјесма почиње сликом  пучине, дочаране вештим избором речи и гласова у њима.  

Стилске фигуре асонанца, (таман тон и отвореност гласа А који се ритмично понавља) и персонификација  („пучина плава спава“) сугеришу нам доживљај бескрајног  и равнодушног морског простора утонулог у вечерњем сумраку и тишини.

Затим следи алитерација, чиме се успоставља контраст између мирне површине воде и негостољубивог острвског пејзажа који тоне у таму:

врх хриди црне

 трне

 задњи румени зрак.

Примећујемо да је постигнут савршен склад, не само  између звучања и значења употребљених речи, већ  и подударност описаног пејзажа са мисаоним садржајем који у себи носи.